Текст припремиле: наше матуранткиње Катарина Ђурђевић и Нина Николић
Готово је, дипломе су коначно у нашим рукама и док пишемо ове редове, свесне смо да смо званично затвориле једно предивно животно поглавље. Јучерашња свечана додела била је све само не обична приредба, а нас две смо из публике хватале сваки тренутак, покушавајући да га заувек запамтимо.
Програм су отворили ученици трећег разреда, дивни Матија и Викторија, који су посао водитеља одрадили максимално професионално и увежбано. Одмах на почетку, они су на бину позвали директорку, чији говор није био ослањање на папире и унапред припремљен текст, пуки протокол. Уместо тога, добили смо речи и причу која је и те како држала пажњу, реалан осврт на наш развој, учење, сазревање и повезивање током ове четири године. То нас је одмах подсетило на динамику рада у школи – у њену канцеларију се неретко улазило са тензијом због неког проблема, а излазило са потпуно јасним решењем и, најчешће, са осмехом.
Кад боље размислимо, то је заправо био један озбиљно увежбан систем у ком су се директорка и педагог Јована савршено допуњавале. Та њихова међусобна допуна и координација пресликавале су се на наш свакодневни живот и рад у школи током свих ових година. И управо је Јованина канцеларија увек била пуна и ту су се дословно чекали редови за разговор. Тамо су се водиле дискусије, ту смо се свађали и мирили, учили и помагали, критиковали једни друге, решавали проблеме, организовали разне акције, наручивали звучнике, мењали дестинације за екскурзију, доносили одлуке, мењали се, писали поруке, читали лектиру или учили историју… Једноставно, код Јоване.
Након тога, уследио је најсвечанији тренутак манифестације – проглашење најбољих међу најбољима. Титулу ученика генерације понео је Реља Николић, који је уз заслужену награду оставио неизбрисив траг и поставио изузетно високе стандарде за све будуће генерације. Уследило је проглашење најбољих спортиста, где је атмосфера достигла врхунац. Према громогласном аплаузу публике и најави која је описала све њихове успехе, титулу спортисткиње генерације понела је моја маленкост – Катарина Ђурђевић, док је за спортисту генерације проглашен наш Ђорђе Шекуларац.
Ипак, наша школа не би била то што јесте да нас поново није изненадила нечим посебним. Уследила је додела посебних награда за све оне који су се током школовања издвојили својом изузетном креативношћу и трудом, а признања су отишла у руке следећих ученика: Мирка Божиновског, Марка Алексића, Бориса Црнојевића, Лукаса Николе Бојовића, Николе Тасића, Бориса Башића, Луке Танацковића, Вука Данилонића, Нађе Драгутиновић и наравно Катарине Ђурђевић и Нине Николић.
У наставку програма, чули смо и речи водитеља Матије који се осврнуо на сам идејни концепт наше установе – темеље које је поставила професорка Иванка Гајић, а успешно наставила власница школе Маја Секулић. Након овог подсећања на праве вредности, Маја Секулић је уручила посебне награде за одељењске старешине: Јелену Теленту, Сузану Николић и Александру Љујић. Салом се тада проломио громогласан, скоро заглушујући аплауз, а највеће овације и подршку – сасвим очекивано – добила је наша разредна Александра.
Након тога, у име свих матураната, реч су добили представници одељења 4/1 и 4/2. Испред одељења 4/1, присутнима се обратила Нађа Драгутиновић, која се на изузетно дирљив и емотиван начин осврнула на њихове заједничке школске дане, одрастање и све успомене које носе из ових клупа. У име одељења 4/2 говор је одржао Марко Алексић. Иако неприремљен, био је потпуно аутентичан и искрен, а својим духовитим освртом на школске дане успео је да нас насмеје и опусти у тренуцима препуним емоција.
Као знак захвалности за сву подршку и пренето знање, матуранти су потом уручили поклоне директорки школе, педагогу и одељењским старешинама, што је овај свечани тренутак учинило још емотивнијим.
И када смо мислили да је програм готов, наша школа је припремила још једно, можда и највеће изненађење. Светла у сали су се угасила, а на пројектору је почео филм – емотивни колаж наших заједничких тренутака од првог до четвртог разреда. Смењивале су се слике из школских клупа, са екскурзија, заједничких излазака и дружења која су нас заувек повезала. Када су се светла поново упалила, у сали је на тренутак завладала тишина – многи од нас су крили лица, бришући сузе које су саме кренуле.
Иза нас остају четири незаборавне године – хвала нашој школи на свему. Било је ово тешко речима дочарати и пренети све емоције, јер их је заиста много.
