Текст припремила наша ученица Савана Курак
Када смо се пријавили за учешће на фестивалу документарног филма, наравно уз подстицај нашег педагога, сви смо имали велику жељу и визију. Замишљали смо озбиљне састанке, камеру која бележи савршене кадрове, уметнички дојам, прецизне сценарије и беспрекорну организацију. Стварност је, наравно, изгледала потпуно другачије. Као једна од ученица која је учествовала у свему овоме, морам да вам признам: наш пут до Гран при награде публике био је пун креативног хаоса, али и невероватног тимског рада. Показало се да у сваком тренутку тачно знамо од кога и на који начин можемо да добијемо максималну подршку и адекватну помоћ, чак и онда када ствари не иду баш сјајно.
Највећа непознаница за нас били су кадрови, камера и уметнички дојам, о чему је савршено бринула наша другарица Катарина Миловановић – бивша ученица Гимназије Спортиум, а садашња студенткиња Факултета ликовних уметности. Њена стручност и драгоцени савети давали су нам наду да можемо на најбољи начин да преточимо нашу идеју на платно и тако одговоримо на тему фестивала „Успомене су траг срца кроз време”.
Ја сам била наратор који је заокружио целину и спојио приче и успомене мојих другара које је спорт годинама узимао, давао и обликовао у сјајне тенисере попут Леона Зимоњића, најпознатије наше ритмичке гимнастичарке која је већ позната светској јавности и Александра Зунзуровског, момка који је хиљадама километара удаљен од куће како би напредовао и био што бољи на кошаркашком терену.
Имали смо идеју, беспрекорну Катарину и чинило се да ће све ићи глатко и лако. Међутим, већ на самом почетку суочили смо се са апсолутним хаосом – неко од нас је имао тренинг, други такмичење, а неко се у том тренутку спремао за одговарање историје. Наша идеја је била добра, али времена нисмо имали, а требало је све те мисли преточити у праве речи, делове и сцене. Док су друге школе вероватно имале јасне планове и сатнице, наш једини план био је да импровизујемо у ходу. Камере су се палиле у последњи час, сценарио се мењао на лицу места, а времена је било све мање. У неким тренуцима је деловало као да снимамо документарац о томе како је немогуће снимити филм.
И баш када смо мислили да губимо битку и да је време за предају, наша педагог Јована преузима најтежи део – да унесе ред у нашу дезорганизацију и помогне нам око комплетне организације времена и снимања. Тада су се поново јавили нада и полет. Наравно, Катарина је својом камером хватала те тренутке искрене борбе, а како смо више радили, све више смо схватали колико је прављење филма теже него што смо мислили. Ипак, у одређеном моменту стиже нова помоћ која нам је изузетно добродошла – директорка нам је помогла око текста, уобличавања реченица и оног завршног сјаја који нам је недостајао.
Она је нашим хаотичним мислима дала структуру и помогла нам да кроз текст проговори онај прави, искрени језик наших срца. Потом наступа Катарина, која у моментима када нисмо ни свесни да нас снима, уноси потпуну слободу. Без притиска и свести о камери, пред њу износимо своја најдубља запажања и искрене мисли. То нам доноси нови полет и нову енергију. Трудимо се да дамо свој максимум – пратимо једни друге на тренинге, увежбавамо сцене, па чак и викендом снимамо и уобличавамо кадрове. Наравно, све завршавамо у последњем тренутку и, преплављени срећом и поносом, шаљемо наш филм на Међународни конкурс „Филић филмић”.
А онда стиже одговор који нас је оставио без даха: од укупно 74, наш филм је изабран у велико финале, међу три најбоља остварења која ће бити јавно приказана.
Када је „Језик срца” коначно засијао на филмском платну, схватили смо да су наша искреност, смех и сав онај почетни хаос – који смо заједничким снагама преточили у савршену организацију, дали филму један сасвим посебан, аутентичан печат. Публика је препознала наш труд. Њихови гласови и дуги аплаузи донели су нам оно највредније признање – Гран при публике припада Спортиуму! Освојили смо филмски трон, али што је још важније, доказали смо да за здраву и заједничку енергију, чисто срце и ведрину границе не постоје.
